Игуман Евгеније - Аномалије родитељске љубави

Када сам био млад, прилично сам се олако односио према задатку који ми је дао
Господ у овом животу - да будем отац. Чега има тешког у томе? Васпитавај децу,
храни их, проверавај да ли уче, јесу ли болесна. Рекло би се, ништа нарочито. Али
што деца постају старија, то више човек схвата како то није нимало једноставна
ствар - волети своју децу. Јер она нису моја, нису моје власништво. Како је човек
само навикао да схвата својим оно што има: моја кола, мој стан, моја деца, мој
фрижидер. Али не! Све што има припада Богу! То су Његова кола, Он ми је дао да
неко време путујем њима; ово је Његов стан - Он ми га је дао да бих поживео у
њему неко време и то су Његова деца - Он ми их је поверио на неко време да бих
им помогао на почетку њиховог бескрајног пута.

Моја ме деца стално подсећају да нису моје власништво... Тиме што не слушају,
тиме што јуре по стану, туку се, разбијају посуђе, просипају лепак на одећу... Чим
покушам да их сатерам у "сопствене" оквире, о, како се они огорчено
супротстављају! И сваки пут се убеђујем: ОНА НИСУ МОЈА! То су посебни људи,
самосталне бесконачности, а ја сам само њихов земаљски почетак...

PDF Book